Uvod: Postavljanje problema
I Rable u istoriji smeha
II Ulični govor u Rableovom romanu
III Narodno-prazničke forme i slike u Rableovu romanu
IV Gozbene slike kod Rablea
V Groteskna slika tela kod Rablea
VI Slike materijalno-telesnog dole u Rableovom romanu
VII Rableove slike i stvarnost njegovog vremena

Prevod: Ivan Šop i Tihomir Vučković

Od svih velikih pisaca svetske književnosti Rable je kod nas najmanje popularan, najmanje izučen, najmanje shvaćen i ocenjen.

U nizu velikih tvoraca evropske književnosti, međutim, Rableu pripada jedno od prvih mesta. Belinski je Rablea nazivao genijalnim, “Volterom XVI veka”, a njegov roman – jednim od najboljih romana ranijeg vremena. Zapadni naučnici i pisci stavljaju Rablea – po njegovoj umetničko-ideološkoj snazi i istorijskom značaju – neposredno iza Šekspira ili čak uporedo s njim. Francuski romantičari, naročito Šatobrijan i Igo, ubrajali su ga u ono malo najvećih “genija čovečanstva” svih vremena i naroda. Smatrali su ga i smatraju ga ne samo velikim piscem u običnom smislu, neog i mudracem i prorokom. Veoma je karakteristično mišljenje istoričara Mišlea o Rableu:

“Rable je skupljau mudrost u narodnoj stihiji starinskih provincijalnih narečja, izreka, poslovica, školskih farsi, iz usta luda i lakrdijaša. Ali, prelamajući se kroz to lakrdijaštvo, otkriva se u svoj svojoj veličini genije veka i njegova proročka snaga. Svuda gde još ne nalazi, on predviđa, on obećava, on upućuje. U toj šumi snoviđenja, pod svakim se listom kriju plodovi koje će pokupiti budućnost. Cela ta knjiga je ‘zlatna grana‘… “